Dragi prijatelji,

 

Kultura za decu u Srbiji visi o koncu, tj. mački o repu. Sve je teže organizovati dečje manifestacije, napraviti predstavu u dečjem pozorištu, objaviti knjigu ili časopis za decu, održati radio i TV program za decu, a o dečjem filmu i da ne govorim. Pedagozi za scenski pokret i igru, pedagozi za likovno i vizuelno stvaralaštvo, kao i profesori u muzičkim školama mogu satima da pričaju o svojim problemima. Dečje biblioteke i dečji kulturni centri opstaju zahvaljujući velikom entuzijazmu pojedinaca. Zašto je to tako kad u Konvenciji o pravima deteta UN lepo piše da deca imaju pravo na kulturu i pravo da iznesu svoje mišljenje? Zadatak nas odraslih jeste da obezbedimo da se deca sretnu sa profesionalnom kulturom i omogućimo im da i sama stvaraju. Pa, jesmo li na visini zadatka?

U medijima se retko govori o deci, uglavnom u negativnom kontekstu (zlostavljanje, agresija…). Pozitivni primeri se pojavljuju tek ponekad i tek pomalo. Pozorišni kritičar radije će pisati o lošoj predstavi za odrasle nego o dobroj predstavi za decu. Kada se dodeljuje nagrada za najbolju dečju knjigu, novinar će možda i doći, međutim bez kamere. Sve su zauzete. Kod nas postoje kvalitetni programi, projekti i proizvodi za decu ali su oni pojedinačni i nedovoljno poznati i priznati. Ne postoji sistem i podrška državnih institucija i medija. Čast izuzecima. Nastavnici su umorni, roditelji prezauzeti, a političari udaljeni od svakodnevnog života dece. Uzgred, pitam se zašto su u Srbiji honorari i novčane nagrade za dečje stvaraoce uvek niži od honorara i novčanih nagrada za stvaraoce za odrasle? Zar nas nisu učili da je jedina prava podela umetnosti na dobru i lošu?

Naravno, nije sve u honorarima, nagradama i priznanjima. Važna je podrška rodbine i prijatelja. Kad dođu teški trenuci, oni su tu da nas saslušaju, uteše, ali i pitaju: „Kad ćeš ti da nađeš neki ozbiljan posao? Dokle ćeš da se mlatiš s tom decom? Zar ne vidiš da tu nema ’leba?“ i sl. Za razliku od prijatelja, političarima su puna usta i dece i kulture, naročito u predizbornim kampanjama. Međutim, čim se ugase reflektori i govornici odu u svoje kabinete, kulturom za decu se opet bave entuzijasti, optimisti, utopisti, humanisti, zanesenjaci i svi oni koji još uvek veruju u čuda. Prema tome, na posao! Nemamo mi vremena za duge razgovore, reklame, javne nastupe i hvalisanja. Do sutra moraju da budu gotovi svi kostimi za predstavu, završene ilustracije za knjigu, odštampane pozivnice za dečje bijenale i plaćeni računi za struju i telefon. Ljudi, dajte da mi ovo završimo, a posle ćemo da vidimo šta ćemo! Ne smemo da prevarimo decu. Mi smo im obećali… Međutim, ringišpil se sve brže okreće i sve je teže održati nivo i kvalitet rada. Posustaje se. Ljudi su iz dana u dan sve umorniji, sagorevaju u poslu, dižu ruke, povlače se, odustaju, odlaze. Nije ni čudo što kod nas u kulturi za decu nema mnogo mladih ljudi, a samim tim ni mnogo novih ideja. U našem društvu vlada mišljenje da se stvaranjem za decu bave drugorazredni umetnici, oni koji se baš nisu snašli u životu. Da bismo promenili ovu sliku potreban nam je dijalog: između Ministarstva za kulturu i Ministarstva za prosvetu, između roditelja i dece, između nastavnika i roditelja, između dece i umetnika, između umetnika i nastavnika…

Da li je kod nas kultura za decu na staklenim nogama zato što smo siromašni, ili smo siromašni zato što nam je kultura za decu na staklenim nogama? Ko će čitati knjige i gledati predstave? Ko će komponovati, slikati, pisati? Kakva će nam biti budućnost?

​

                               Jasminka Petrović, pisac za decu